Još od referenduma o izlasku Velike Britanije iz EU bilo je spekulacija oko drugih mogućih zemalja koje imaju referendume o svom članstvu u EU. Političke ličnosti u Italiji, Holandiji, Španiji, pa čak i Francuskoj uzburkale su ideju o razlazu sa EU. Međutim, iako je Britanija članica EU, ona nije deo šengenske zone. Tako putnici ne mogu slobodno da izađu i uđu u Veliku Britaniju bez predstavljanja važećeg pasoša na imigracionoj kontroli. Ako šengenske zemlje kao što su Italija ili Španija odluče da napuste EU, šta bi se desilo sa njihovim sprovođenjem pravila vezanih za Šengensku zonu? Da li će te zemlje takođe sprovesti ETIAS? Da bi se odgovorilo na ova pitanja, prvo bi trebalo ispitati sam Šengenski sporazum.
Šta je Šengenski sporazum?
Šengenski sporazum je sporazum potpisan 1985. Svrha Šengenskog sporazuma bila je da se smanje ili eliminišu unutrašnje granične provere na zajedničkim graničnim prelazima i tako se omogući veća sloboda kretanja ljudi i robe. Šengensku zonu trenutno čini 26 evropskih zemalja. Šengenski sporazum nije isključiv za članice Evropske unije. Na primer, Švajcarska je deo Šengenskog sporazuma, ali ne i Evropske unije. Međutim, trenutno je Šengenski sporazum obavezan u uslovima članstva u EU, pa će tako svaka nova članica EU morati da se pridržava pravila Šengenskog sporazuma, koja se mogu modifikovati većinskim glasanjem zakonodavnih tela EU.
Šta bi moglo da se desi ako članica Šengena napusti EU?
Ako postojeća zemlja članica Šengenske EU odluči da napusti EU putem referenduma ili drugim sredstvima, onda je odluka da li će zemlja odlučiti da sprovede pravila šengenske zone odvojeno pitanje sa kojima se bavi odlazeća članica. Odlazeća zemlja članica možda će želeti da ostane unutar Šengenske zone i ako je tako, verovatno će se od njih tražiti da ispoštuje postojeća šengenska pravila, kao i da sprovede ETIAS u sklopu učešća u šengenskoj zoni. Ako odlazeći član odluči da se bavi svojom graničnom bezbednošću bez Šengena, onda će morati ponovo da uvede i / ili ponovo izgradi svoje granične kontrole, kao i da upravlja sopstvenom graničnom bezbednošću.
Zašto bi odlazeći član EU razmišljao o ostanka u Šengenu?
Sprovođenje graničnih kontrola moglo bi da košta stotine miliona, ako ne i milijarde dolara u zavisnosti od veličine i tipa granice, kao i osoblja i tehnologija koje se koriste za graničnu bezbednost. Većina kretanja ljudi i robe na granicama je važna za trgovinu i ne predstavlja bezbednosne pretnje za ljude koji su u zemlji. Odlazeća članica EU trebalo bi da smanji prednosti dodatne kontrole na svojim granicama u odnosu na visoke troškove vezane za potpuno upravljanje sopstvenim granicama. Jedna od prednosti boravka u Šengenu je to što će implementacija ETIAS-a obezbediti elektronsko odobrenje za registraciju, autorizaciju/uskraćivanje putnog odobrenja i praćenje kretanja putnika iz EU sa niskom bezbednošću. ETIAS će takođe obezbediti dodatni izvor prihoda za zemlje Šengena učesnica. Međutim, zemlje šengena koje nisu članice EU neće imati mnogo, ako bilo koja moć da promeni uslove šengenskih pravila, jer će samo zemlje članice EU moći da glasaju o takvim izmenama.